Реч светска, а српска

Одувек се зна да је Србија право раскршће, а и укрштање многих култура. Много тога су странци донели нама, усадили у нашу земљу и у наше тековине, које ми данас покушавамо да сакријемо, те оно што припада традицији ми дефинишемо као сељачко, простачко, примитивно. Ова чињеница говори о томе да се у Србији све мање гаје шљиве, а све више покондирене тикве, да су у Србији све мање модерни лепи српски изрази, а све више „склепане“ стране речи и конструкције.
Међутим, једна наша реч, српска реч, већ је одавно прешла границе многих замаља и пустила корење у бројним језицима. Која реч? За оне који то нису знали у питању је реч вампир.
Ово митолошко биће настало је у оквиру словенске митологије, те се у сваком словенском језику другачије назива: упир, лампир, лапир, вједогоња, једогоња. Од речи упир настала је српска реч вампир, која је општеприхваћена у многим језицима. Да бисте се уверили у то, ево и неких примера: на француском и енглеском се пише vampire; на италијанском, португалском, шпанском vampirо; на шведском, норвешком, данском vampyr; на холандском vampier; на мађарском vámpír; на немачком vampir; на финском vampyyri; на руском као и на српском итд.
Први наш вампир који се прославио у Европи био је извесни Петар Благојевић из Кисиљева, а о њему су писале аустријске новине 1725. године. Њему је био посвећен читав један извештај у коме је било записано да је после његове смрти умрло још десет особа у селу у року од 24 часа, а сви су, наводно, изјавили на самрти да их је удавио вампир Петар. Чак су и бечки лекари дошли у Кисиљево да размотре овај случај, те су отворили ковчег овог покојника који је изгледао прилично живо, додуше, с мало крви у устима.
Други светски познати наш вампир био је један Чарапан, Арнаутин Павле из Медвеђе, села у близини Крушевца. И његов ковчег би отворен, у ковчегу стварно би пронађен вампир, одсекоше му главу, спалише тело. Но то није било довољно. После четири године, тачније 1733, још 17 тела је било спаљено под сумњом да су то били вампири.
Ипак, ово нису најстарији записи о вампирима у Србији. Као најстарији запис помиње се указ цара Стефана Душана из 1342. године којим је он забранио свештеним лицима да отварају ковчеге и спаљују тела покојника за које се говорило да имају чудесне моћи.
Наравно, ова колумна не би у потпуности била „вампирска“ уколико бисмо заборавили да споменемо најпознатијег српског вампира, а та титула и даље припада чувеном Сави Савановићу. Уколико нисте читали Глишићеву приповетку После деведесет година, по којој је снимљен и филм Лептирица, крајње је време да то учините и да сагледате Савин лик у потпуности. А занимљива је и Глава шећера.

Pubblicato da Milica Marinković

Zdravo! Mi chiamo Milica Marinković, sono nata e cresciuta in Serbia. Molto presto ho incominciato a esplorare culture nuove attraverso le loro lingue. Dapprima quella inglese, poi quella francese e finalmente quella italiana. Dulcis in fundo, direi, perché quest’ultima scelta ha avuto il maggior impatto sulla mia vita. Infatti, dopo aver conseguito la Laurea e il Master in Lingue e letterature romanze all’Università di Belgrado, mi sono trasferita in Italia, dove ho iniziato i miei studi di dottorato di ricerca. In Serbia ho avuto la fortuna di essere stata borsista statale e comunale per tutta la durata dei miei studi, in Italia ho ottenuto la Borsa di studio del Governo italiano, ma il 2014 mi ha vista vincitrice della prestigiosa borsa di studio canadese Bourse Gaston-Miron, offertami dall’Associazione Internazionale degli Studi Quebecchesi (AIEQ). Dopo essermi perfezionata in Canada come ricercatrice in Letteratura francofona, ho conseguito il titolo di Dottore di ricerca presso l’Università degli Studi di Bari, anche se i miei studi e le mie ricerche non sono tutt’ora terminati. Infatti, mi ritengo un’eterna studentessa e ricercatrice e ciò si riflette sulle mie esperienze lavorative che richiedono continui approfondimenti ed evoluzioni. I miei ambiti professionali sono insegnamento, traduzione e scrittura. Subito dopo il diploma liceale ho iniziato a insegnare il francese ai più piccoli e allora ho capito che non avrei mai smesso di trasmettere le mie competenze agli altri. Ad oggi ho accumulato diverse esperienze come insegnante di francese, italiano e serbo, sia nella pubblica istruzione, nell’ambito universitario, aziendale e privato. Come traduttrice, oltre alla traduzione dei documenti, posso ritenermi orgogliosa di aver dato la voce italiana a uno dei maggiori scrittori della letteratura serba, Jovan Dučić, traducendo, insieme alla collega Valeria Uva, il suo capolavoro Città e chimere (Bari, Stilo Editrice 2015), così come a Vladan Matijević, uno dei più importanti scrittori contemporanei, traducendo il suo romanzo Lezioni di gioia (Lugo, WhiteFly Press 2015). Coltivo la mia passione per la scrittura in lingua italiana sia come autrice di romanzi (al mio attivo ci sono Piacere, Amelia, pubblicato nel 2016 dalla casa editrice barese Les Flâneurs Edizioni e In serbo, uscito nel 2019 sempre per i tipi de Les Flâneurs) e di diversi racconti, pubblicati su riviste e raccolte, come curatrice di varie antologie poetiche, come redattrice della rivista “incroci” (Bari, Adda Editore). E, naturalmente, come blogger di questo sito.

Rispondi

Inserisci i tuoi dati qui sotto o clicca su un'icona per effettuare l'accesso:

Logo di WordPress.com

Stai commentando usando il tuo account WordPress.com. Chiudi sessione /  Modifica )

Google photo

Stai commentando usando il tuo account Google. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto Twitter

Stai commentando usando il tuo account Twitter. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto di Facebook

Stai commentando usando il tuo account Facebook. Chiudi sessione /  Modifica )

Connessione a %s...