У савременом друштву, производу масовних медија и глобализације, није лако опстати, бар ако човек жели да буде различит од осталих, да има лични печат и да мисли својом главом. Велики број људи покушава да се одупре утицају околине и наметнутих вредности (често не тако високих), али мали је број оних који у томе заиста и успева. Таква појава се затиче и на пољу језика који се говоре у свету.
Лингвисти кажу да данас има око седам хиљада језика на свету. Ако знамо да на истом том свету живи око седам милијарди људи, могли бисмо да помислимо да ситуација и није тако лоша: један језик има око милион говорника. Међутим, статистика никада није била меродаван давалац информација, па ни сада нам ова рачуница не помаже. Наиме, појава је много озбиљнија јер се сматра да око 96% језика у свету говори само 4% светског становништва, док 96% човечанства говори само 4% постојећих језика. А који су то језици-предводници? Знам да ћете одмах помислити на енглески. И он то јесте, али се налази на трећем месту. Почасно прво место заузима мандарински кинески, а на другом месту је шпански. Због ових, али и других великих језика, мали језици све теже опстају, па се претпоставља да ће до 2100. године нестати половина данашњих језика, како тврде стручњаци оптимисти. Кажем „оптимисти“, јер постоје и песимисти који упозоравају на то да би до краја овог века нестало 90% језика. Ако се претпоставља да је у ренесанси постојало око десет хиљада језика и ако узмемо у обзир данашњу брзину освајања језика-предводника, ово сурово предвиђање научника лако може да се обистини.
Многе земље улажу много новца у очување својих угрожених језика и на тај начин их спасавају. Истина је да тамо где новца нема ни за преживљавање и језици су осуђени на смрт, као што је случај у бројним домородачким племенима. Међутим, некада су потребни добра воља, неговање матерњег језика и љубав према свом дијалекту, ма колико се он удаљавао од стандардног језика и не звучао тако модерно као енглески, то јест као говор Американаца, удаљен од стандардног британског енглеског много више него српски дијалекти од стандардног српског. Занемаривање матерње језичке културе довело је, с једне стране, до савршеног разумевања тог истог говора који чујемо у неком филму или изговора шпанског у теленовелама, а с друге стране до бесрамног захтева многих гледалаца за преводом када је у биоскопима био популаран филм „Зона Замфирова“. Ти гледаоци су се просто хвалили што им је један од говора свог језика био стран.
Непоштовањем матерњег језика који није само средство у споразумевању, већ и носилац традиције, вредности, уметности, Србија се нашла у Атласу угрожених језика, где се наводи да се у Србији говори шест угрожених језика, а то су влашки, банатски бугарски, сефардски, ромски, војвођански русински и шопски. Могуће је да су и сама имена ових језика многима непозната. Овај последњи ће вероватно живети све док и даље будемо јели многима омиљену, шопску салату. Шалу на страну, и сачекајте да довршим мисао и напишем још пар реченица, па онда погледајте какав је тај шопски језик и ко су Шопи.
Да не би ова колумна била толико песимистички обојена, рецимо и то да је заиста могуће оживети језик љубављу његових говорника. То се десило на пример хебрејском језику, који је почетком 19. века био један од мртвих језика, а данас њиме говори око шест милиона људи. Да не бисмо и ми морали да оживљавамо језик, довољно је да га више волимо, не само онда када се беспотребно свађамо око тога да ли је то само српски језик или постоје и хрватски, босански, црногорски, већ и онда када треба заиста да употребимо речи тог језика, а не позајмљенице, често веома смешне и неприродне. И да! Као неко ко је студирао стране језике могу да вам дам савет да не занемарите учење страних језика, јер они, између осталог, богате вашу културу, развијају мождане ћелије, могу да вам помогну у проналажењу посла, али исто тако могу да вам потврдим да свој језик волим највише на свету.
SERBO PER ITALIANI 