А кад умре језик?

У савременом друштву, производу масовних медија и глобализације, није лако опстати, бар ако човек жели да буде различит од осталих, да има лични печат и да мисли својом главом. Велики број људи покушава да се одупре утицају околине и наметнутих вредности (често не тако високих), али мали је број оних који у томе заиста и успева. Таква појава се затиче и на пољу језика који се говоре у свету.


Лингвисти кажу да данас има око седам хиљада језика на свету. Ако знамо да на истом том свету живи око седам милијарди људи, могли бисмо да помислимо да ситуација и није тако лоша: један језик има око милион говорника. Међутим, статистика никада није била меродаван давалац информација, па ни сада нам ова рачуница не помаже. Наиме, појава је много озбиљнија јер се сматра да око 96% језика у свету говори само 4% светског становништва, док 96% човечанства говори само 4% постојећих језика. А који су то језици-предводници? Знам да ћете одмах помислити на енглески. И он то јесте, али се налази на трећем месту. Почасно прво место заузима мандарински кинески, а на другом месту је шпански. Због ових, али и других великих језика, мали језици све теже опстају, па се претпоставља да ће до 2100. године нестати половина данашњих језика, како тврде стручњаци оптимисти. Кажем „оптимисти“, јер постоје и песимисти који упозоравају на то да би до краја овог века нестало 90% језика. Ако се претпоставља да је у ренесанси постојало око десет хиљада језика и ако узмемо у обзир данашњу брзину освајања језика-предводника, ово сурово предвиђање научника лако може да се обистини.


Многе земље улажу много новца у очување својих угрожених језика и на тај начин их спасавају. Истина је да тамо где новца нема ни за преживљавање и језици су осуђени на смрт, као што је случај у бројним домородачким племенима. Међутим, некада су потребни добра воља, неговање матерњег језика и љубав према свом дијалекту, ма колико се он удаљавао од стандардног језика и не звучао тако модерно као енглески, то јест као говор Американаца, удаљен од стандардног британског енглеског много више него српски дијалекти од стандардног српског. Занемаривање матерње језичке културе довело је, с једне стране, до савршеног разумевања тог истог говора који чујемо у неком филму или изговора шпанског у теленовелама, а с друге стране до бесрамног захтева многих гледалаца за преводом када је у биоскопима био популаран филм „Зона Замфирова“. Ти гледаоци су се просто хвалили што им је један од говора свог језика био стран.
Непоштовањем матерњег језика који није само средство у споразумевању, већ и носилац традиције, вредности, уметности, Србија се нашла у Атласу угрожених језика, где се наводи да се у Србији говори шест угрожених језика, а то су влашки, банатски бугарски, сефардски, ромски, војвођански русински и шопски. Могуће је да су и сама имена ових језика многима непозната. Овај последњи ће вероватно живети све док и даље будемо јели многима омиљену, шопску салату. Шалу на страну, и сачекајте да довршим мисао и напишем још пар реченица, па онда погледајте какав је тај шопски језик и ко су Шопи.


Да не би ова колумна била толико песимистички обојена, рецимо и то да је заиста могуће оживети језик љубављу његових говорника. То се десило на пример хебрејском језику, који је почетком 19. века био један од мртвих језика, а данас њиме говори око шест милиона људи. Да не бисмо и ми морали да оживљавамо језик, довољно је да га више волимо, не само онда када се беспотребно свађамо око тога да ли је то само српски језик или постоје и хрватски, босански, црногорски, већ и онда када треба заиста да употребимо речи тог језика, а не позајмљенице, често веома смешне и неприродне. И да! Као неко ко је студирао стране језике могу да вам дам савет да не занемарите учење страних језика, јер они, између осталог, богате вашу културу, развијају мождане ћелије, могу да вам помогну у проналажењу посла, али исто тако могу да вам потврдим да свој језик волим највише на свету.

Pubblicato da Milica Marinković

Zdravo! Mi chiamo Milica Marinković, sono nata e cresciuta in Serbia. Molto presto ho incominciato a esplorare culture nuove attraverso le loro lingue. Dapprima quella inglese, poi quella francese e finalmente quella italiana. Dulcis in fundo, direi, perché quest’ultima scelta ha avuto il maggior impatto sulla mia vita. Infatti, dopo aver conseguito la Laurea e il Master in Lingue e letterature romanze all’Università di Belgrado, mi sono trasferita in Italia, dove ho iniziato i miei studi di dottorato di ricerca. In Serbia ho avuto la fortuna di essere stata borsista statale e comunale per tutta la durata dei miei studi, in Italia ho ottenuto la Borsa di studio del Governo italiano, ma il 2014 mi ha vista vincitrice della prestigiosa borsa di studio canadese Bourse Gaston-Miron, offertami dall’Associazione Internazionale degli Studi Quebecchesi (AIEQ). Dopo essermi perfezionata in Canada come ricercatrice in Letteratura francofona, ho conseguito il titolo di Dottore di ricerca presso l’Università degli Studi di Bari, anche se i miei studi e le mie ricerche non sono tutt’ora terminati. Infatti, mi ritengo un’eterna studentessa e ricercatrice e ciò si riflette sulle mie esperienze lavorative che richiedono continui approfondimenti ed evoluzioni. I miei ambiti professionali sono insegnamento, traduzione e scrittura. Subito dopo il diploma liceale ho iniziato a insegnare il francese ai più piccoli e allora ho capito che non avrei mai smesso di trasmettere le mie competenze agli altri. Ad oggi ho accumulato diverse esperienze come insegnante di francese, italiano e serbo, sia nella pubblica istruzione, nell’ambito universitario, aziendale e privato. Come traduttrice, oltre alla traduzione dei documenti, posso ritenermi orgogliosa di aver dato la voce italiana a uno dei maggiori scrittori della letteratura serba, Jovan Dučić, traducendo, insieme alla collega Valeria Uva, il suo capolavoro Città e chimere (Bari, Stilo Editrice 2015), così come a Vladan Matijević, uno dei più importanti scrittori contemporanei, traducendo il suo romanzo Lezioni di gioia (Lugo, WhiteFly Press 2015). Coltivo la mia passione per la scrittura in lingua italiana sia come autrice di romanzi (al mio attivo ci sono Piacere, Amelia, pubblicato nel 2016 dalla casa editrice barese Les Flâneurs Edizioni e In serbo, uscito nel 2019 sempre per i tipi de Les Flâneurs) e di diversi racconti, pubblicati su riviste e raccolte, come curatrice di varie antologie poetiche, come redattrice della rivista “incroci” (Bari, Adda Editore). E, naturalmente, come blogger di questo sito.

Rispondi

Inserisci i tuoi dati qui sotto o clicca su un'icona per effettuare l'accesso:

Logo di WordPress.com

Stai commentando usando il tuo account WordPress.com. Chiudi sessione /  Modifica )

Google photo

Stai commentando usando il tuo account Google. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto Twitter

Stai commentando usando il tuo account Twitter. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto di Facebook

Stai commentando usando il tuo account Facebook. Chiudi sessione /  Modifica )

Connessione a %s...