Направи паузу (кратка прича)

Не знам да ли је до менталитета, васпитања, карактера, добре воље, хороскопског знака, свега тога заједно или нечег потпуно другог, али нисам особа која бежи од обавеза и радо препушта муку неком другом. Као и (скоро) све жене из наших крајева, одрасла сам с идејом да треба да угађам и да, на неки начин, трпим. Да прво треба да средим ово, па оно, да задовољим све друге, па да онда, ако остане времена, то време посветим себи док неконтролисано склапам очи.Све се то лепо огледа и у стварима које ме окружују. У књигама које се гомилају на комоди поред кревета. Купујем их и пре него што прочитам оне претходно купљене. У маскама за лице које се наносе 1-2 пута недељно. Ја купим маску, нанесем је први пут чим стигнем кући и, одушевљена плацебо ефектом чекам да прођу 2-3 дана до поновног ритуала; онда онај “други пут недељно” се деси наредне седмице, а затим кутијица чами неколико месеци кад је случајно нађем, пре него што је бацим. Огледа се и у свим оним кућним пословима од којих, ако нису неопходни, скрећем поглед. Кад већ немам времена да све лепо средим, па да ми све буде цакум-пакум, нећу ни да почињем. И, нажалост, у запостављању друштвених односа. Кад коначно изађем с неком другарицом, буде нам тако супер, да обећамо једна другој да морамо чешће да се виђамо; онда се опет видимо после два месеца.Дан се тако приведе крају, легнем у кревет и проверим да ли је аларм на телефону подешен да звони у 6, па израчунам за колико времена треба да се пробудим. Ако је више од седам сати (то више су, обично, од 2 до 8 минута), задовољно склопим очи. Ако је мање од 7 сати или, још горе, мање од 6 сати, већ се нервирам што ћу да се пробудим ненаспавана и онда не могу да заспим. И тако сутра опет изнова.Међутим, једног јутра прошле недеље сам се стварно пробудила лоше. Запушен нос, грло боли, нисам ни чај скувала, а већ сам искористила паковање папирних марамица. Наравно, нема ни говора о томе да се вратим у кревет и јавим телефоном да не идем на посао. Све то због оних разлога из прве реченице.Иако радим у окружењу где особе понекад одсуствују и због најнебулознијих разлога, па би болест била сасвим оправдан разлог, ја се увек сетим себе кад сам имала шест година и ишла у предшколско. Те зиме је било тако хладно, да смо једног дана дошле у школу само васпитачица и ја (немојте мислити да ми је мајка била чудна жена; била је само строга учитељица). Е, онда нема те хладноће или прехладе која би мене спречила у ономе што ми падне на ум. А и ових дана није још увек толико хладно, напротив. Смењују се врућине и хладноће, да ми једног дана дође да увучем ноге у вунене чарапе, а већ следећег бих направила себи ону сукњицу од банана, па сви на плажу. Међутим, лепо кажу старији да су ти дани најопаснији.Немојте мислити да сам стварно једног дана изашла у сукњици од банана, али сам се, не знам ни сама како, прехладила. И ипак сам отишла на посао. После сат времена ми се толико слошило да сам почела да дрхтим као прут. Измере ми темепратуру. 39 степени. Не пуштају ме кући. Ја их некако убедим да ми није толико лоше и вратим се кући. “Немој да идеш у таквом стању код лекара, позови га да дође кући!”. Да, важи, мислим се ја, док се у себи преиспитујем кад је некоме у Србији пало на памет да зове доктора да му дође кући. Наравно, било ми је глупо да га зовем, немам ни број, и одем ја до њега. Он ми да терапију и четири дана боловања. Боловање први пут у животу. Изађем из ординације и помислим – која уживанција! И пре него што одем у апотеку, па у кревет, ја одјурим у маркет да се наоружам чајевима, кексом, крекерима, воћем, као да су преда мном дани и дани глади и неустајања из кревета. Вратим се кући и одспавам неколико сати. Онда отпочнем своје боловање, скувам два литра чаја, па редом умачем кексиће. Испоставило се да је мој смисао одмора, пардон – боловања, прилично сличан оном које су имале екскурзије у основној школи: наћи место у аутобусу и отворити брже-боље кесе са слаткишима које смо понели. А и шта бих друго радила? Не смем нигде да идем, социјална служба проверава. И док сам се питала шта бих радила, та четири дана су невероватно брзо пролетела. Нисам ни премитила да сам прочитала две књиге, попила реке чајева и појела не знам ни ја колико колачића, одгледала неки филм, потрошила више гигабајта него обично и кад оно – дошао дан да се вратим на посао. Једноставно препорођена, јер кад стварно одем на одмор, мислим да се више уморим него одморим. Нешто ми би криво кад сам морала да прекинем своју летаргију, али сам бар нешто научила. Направити паузу не шкоди. Може само да нам помогне. Јер ако не правите паузе, доћи ћете само до једне одлуке – да престанете, да одустанете. Од било чега, у било ком смислу. Паузе су океј. Посебно уз чај и колаче. 🙂

Pubblicato da Milica Marinković

Zdravo! Mi chiamo Milica Marinković, sono nata e cresciuta in Serbia. Molto presto ho incominciato a esplorare culture nuove attraverso le loro lingue. Dapprima quella inglese, poi quella francese e finalmente quella italiana. Dulcis in fundo, direi, perché quest’ultima scelta ha avuto il maggior impatto sulla mia vita. Infatti, dopo aver conseguito la Laurea e il Master in Lingue e letterature romanze all’Università di Belgrado, mi sono trasferita in Italia, dove ho iniziato i miei studi di dottorato di ricerca. In Serbia ho avuto la fortuna di essere stata borsista statale e comunale per tutta la durata dei miei studi, in Italia ho ottenuto la Borsa di studio del Governo italiano, ma il 2014 mi ha vista vincitrice della prestigiosa borsa di studio canadese Bourse Gaston-Miron, offertami dall’Associazione Internazionale degli Studi Quebecchesi (AIEQ). Dopo essermi perfezionata in Canada come ricercatrice in Letteratura francofona, ho conseguito il titolo di Dottore di ricerca presso l’Università degli Studi di Bari, anche se i miei studi e le mie ricerche non sono tutt’ora terminati. Infatti, mi ritengo un’eterna studentessa e ricercatrice e ciò si riflette sulle mie esperienze lavorative che richiedono continui approfondimenti ed evoluzioni. I miei ambiti professionali sono insegnamento, traduzione e scrittura. Subito dopo il diploma liceale ho iniziato a insegnare il francese ai più piccoli e allora ho capito che non avrei mai smesso di trasmettere le mie competenze agli altri. Ad oggi ho accumulato diverse esperienze come insegnante di francese, italiano e serbo, sia nella pubblica istruzione, nell’ambito universitario, aziendale e privato. Come traduttrice, oltre alla traduzione dei documenti, posso ritenermi orgogliosa di aver dato la voce italiana a uno dei maggiori scrittori della letteratura serba, Jovan Dučić, traducendo, insieme alla collega Valeria Uva, il suo capolavoro Città e chimere (Bari, Stilo Editrice 2015), così come a Vladan Matijević, uno dei più importanti scrittori contemporanei, traducendo il suo romanzo Lezioni di gioia (Lugo, WhiteFly Press 2015). Coltivo la mia passione per la scrittura in lingua italiana sia come autrice di romanzi (al mio attivo ci sono Piacere, Amelia, pubblicato nel 2016 dalla casa editrice barese Les Flâneurs Edizioni e In serbo, uscito nel 2019 sempre per i tipi de Les Flâneurs) e di diversi racconti, pubblicati su riviste e raccolte, come curatrice di varie antologie poetiche, come redattrice della rivista “incroci” (Bari, Adda Editore). E, naturalmente, come blogger di questo sito.

Rispondi

Inserisci i tuoi dati qui sotto o clicca su un'icona per effettuare l'accesso:

Logo di WordPress.com

Stai commentando usando il tuo account WordPress.com. Chiudi sessione /  Modifica )

Google photo

Stai commentando usando il tuo account Google. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto Twitter

Stai commentando usando il tuo account Twitter. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto di Facebook

Stai commentando usando il tuo account Facebook. Chiudi sessione /  Modifica )

Connessione a %s...