Пошта (кратка прича)

Седим и чекам. Има десет шалтера и за сваким се оцртава ред. Наравно, сваки шалтер има посебну намену. Неколико њих служи за плаћањa преко поштанских рачуна, неколико других за све остале рачуне и само пар шалтера има улогу онога што је пошта некада била. Писма и пакети. О телефонима да не причамо. Ко још зове из поште кад у пошти и нема више говорница! Поште су постале нека врста банке. И већина људи чека у редовима да би се подмирили рачуни, казне, дажбине. Врло мало особа шаље нешто некоме или преузима пакете.И ја чекам да платим, а сећам се времена када сам добијала писма, пре двадесет година мање-више. Дописивала сам се дуго с девојчицама које сам упознала на мору и с Францускињама које никада нисам ни упознала. Сваки пут кад би писмо стизало, мојој радости није било краја. Чим бих добила писмо, прочитала бих га у једном даху и написала одговор исте вечери, како бих га послала сутрадан, враћајући се из школе. И моје другарице су исто то чиниле, тако да сам бар једном недељно примала писмо. Кад би се десило да прође седам дана, а да пошиљка не стигне, лично бих ишла у нашу сеоску пошту да видим шта се десило. Тамо би чика Веља из великог дрвеног сандука извадио моја писма, пре него што би поштар и почео да их спрема за доставу. И враћала бих се кући читајући.Онда смо, не знам ни сама како, престале да се дописујемо. Само ми је једна од тих девојчица сада пријатељ на Фејсбуку, за остале не знам ни где су ни како су. А некада смо знале све једна о другој – омиљени певачи, глумци, симпатије, школа, наставници. Када ми је девојка с којом сам на неки начин остала у контакту послала захтев за пријатељство, десило се нешто необично. Као кад се неко после много година поново појави у вашем животу. Наравно, питала ме је да ли се сећам ње и наших писама. Виртуелни разговор је трајао кратко, иако смо се договориле да се чујемо чешће јер је лакше слати поруке преко фејса неко поштанска писма. Ништа од тога. Онда ми је једном предложила да поново почнемо да шаљемо писма. Прихватила сам, иако нисам имала појма о томе шта бих јој уопште писала. Кад сам била мала писала сам јој о свачему. О било чему. Нека писма су бројала и више од десет страна, иако ми се ништа посебно није дешавало у животу. Сад се доста тога променило и, што је још битније, толико тога се десило током нашег заједничког одсуства, али ја упркос свему томе нисам знала шта да јој напишем. Вероватно се и она нашла у истој ситуацији, те никада нисмо ни отпочеле с поновним дописивањем. Не дописујемо се ни преко Фејсбука. Можда је свима нама доста дописивања јер нема више оног правог. Коверте више нису пријатна изненађења издалека, већ рачуни за телефон и струју. И тако, поште више нису места где се радо одлази, већ чекаонице где се нестрпљиво чека да се плати и да се изађе.И док сам се свега тога сећала, људи су и даље чекали, а моју пажњу је привукао разговор двеју жена које су седеле поред мене. Оговарале су трећу. Први део разговора нисам чула, али сам успела да схватим да је трећа млађа од њих и да је добра мајка, да ради али да не зарађује баш најбоље, а муж “боље да га нема”, како каже прва жена, она што седи одмах до мене. Друга одговори да је ипак боље што га има, деца су им још мала, а и она (трећа) је и сама знала да се удала за нерадника. Прва каже да је могла много боље да нађе јер је и лепа, зна и да се обуче. Друга каже да можда није била довољно паметна. Прва каже: “Ма како није, него, ето, човек се задовољи и живот прође”. Друга јој ништа није одговорила. Заћутале су и више се нису ни погледале. Зуриле су у шалтер и чекале.Вероватно су се задовољиле и оне. И ја. И ви. Сетите се својих снова из детињства. Да ли их се уопште и сећате? Сигурно сте их имали, сва деца сањају и маштају, зато и пишу дуга писма. Колико сте својих снова остварили и зашто неке од њих нисте, иако нису немогући? Две жене и даље ћуте, сигурно премотавају филм и мисле са себе и своје животе. Сви се су нечим задовољили, а нико није задовољан. Нисам упознала задовољну особу, свакој нешто фали. Посао, партнер, деца, кућа, боља плата, родитељи, лек, слобода, сан. Да, најгоре је кад ти фали сан јер то значи да си се задовољио свиме оним од чега би требало да побегнеш. Лоши људи, лош брак, слабо плаћен посао, кредити, притисак који врше родитељи, жена, свекрва, ма сви. Задовољили смо се и технологијом и одустали од поздрава, сусрета, разговора преко фиксног, биоскопа, игралишта. И писама. Човек се задовољи и живот прође.