Пошта (кратка прича)

Седим и чекам. Има десет шалтера и за сваким се оцртава ред. Наравно, сваки шалтер има посебну намену. Неколико њих служи за плаћањa преко поштанских рачуна, неколико других за све остале рачуне и само пар шалтера има улогу онога што је пошта некада била. Писма и пакети. О телефонима да не причамо. Ко још зове из поште кад у пошти и нема више говорница! Поште су постале нека врста банке. И већина људи чека у редовима да би се подмирили рачуни, казне, дажбине. Врло мало особа шаље нешто некоме или преузима пакете.И ја чекам да платим, а сећам се времена када сам добијала писма, пре двадесет година мање-више. Дописивала сам се дуго с девојчицама које сам упознала на мору и с Францускињама које никада нисам ни упознала. Сваки пут кад би писмо стизало, мојој радости није било краја. Чим бих добила писмо, прочитала бих га у једном даху и написала одговор исте вечери, како бих га послала сутрадан, враћајући се из школе. И моје другарице су исто то чиниле, тако да сам бар једном недељно примала писмо. Кад би се десило да прође седам дана, а да пошиљка не стигне, лично бих ишла у нашу сеоску пошту да видим шта се десило. Тамо би чика Веља из великог дрвеног сандука извадио моја писма, пре него што би поштар и почео да их спрема за доставу. И враћала бих се кући читајући.Онда смо, не знам ни сама како, престале да се дописујемо. Само ми је једна од тих девојчица сада пријатељ на Фејсбуку, за остале не знам ни где су ни како су. А некада смо знале све једна о другој – омиљени певачи, глумци, симпатије, школа, наставници. Када ми је девојка с којом сам на неки начин остала у контакту послала захтев за пријатељство, десило се нешто необично. Као кад се неко после много година поново појави у вашем животу. Наравно, питала ме је да ли се сећам ње и наших писама. Виртуелни разговор је трајао кратко, иако смо се договориле да се чујемо чешће јер је лакше слати поруке преко фејса неко поштанска писма. Ништа од тога. Онда ми је једном предложила да поново почнемо да шаљемо писма. Прихватила сам, иако нисам имала појма о томе шта бих јој уопште писала. Кад сам била мала писала сам јој о свачему. О било чему. Нека писма су бројала и више од десет страна, иако ми се ништа посебно није дешавало у животу. Сад се доста тога променило и, што је још битније, толико тога се десило током нашег заједничког одсуства, али ја упркос свему томе нисам знала шта да јој напишем. Вероватно се и она нашла у истој ситуацији, те никада нисмо ни отпочеле с поновним дописивањем. Не дописујемо се ни преко Фејсбука. Можда је свима нама доста дописивања јер нема више оног правог. Коверте више нису пријатна изненађења издалека, већ рачуни за телефон и струју. И тако, поште више нису места где се радо одлази, већ чекаонице где се нестрпљиво чека да се плати и да се изађе.И док сам се свега тога сећала, људи су и даље чекали, а моју пажњу је привукао разговор двеју жена које су седеле поред мене. Оговарале су трећу. Први део разговора нисам чула, али сам успела да схватим да је трећа млађа од њих и да је добра мајка, да ради али да не зарађује баш најбоље, а муж “боље да га нема”, како каже прва жена, она што седи одмах до мене. Друга одговори да је ипак боље што га има, деца су им још мала, а и она (трећа) је и сама знала да се удала за нерадника. Прва каже да је могла много боље да нађе јер је и лепа, зна и да се обуче. Друга каже да можда није била довољно паметна. Прва каже: “Ма како није, него, ето, човек се задовољи и живот прође”. Друга јој ништа није одговорила. Заћутале су и више се нису ни погледале. Зуриле су у шалтер и чекале.Вероватно су се задовољиле и оне. И ја. И ви. Сетите се својих снова из детињства. Да ли их се уопште и сећате? Сигурно сте их имали, сва деца сањају и маштају, зато и пишу дуга писма. Колико сте својих снова остварили и зашто неке од њих нисте, иако нису немогући? Две жене и даље ћуте, сигурно премотавају филм и мисле са себе и своје животе. Сви се су нечим задовољили, а нико није задовољан. Нисам упознала задовољну особу, свакој нешто фали. Посао, партнер, деца, кућа, боља плата, родитељи, лек, слобода, сан. Да, најгоре је кад ти фали сан јер то значи да си се задовољио свиме оним од чега би требало да побегнеш. Лоши људи, лош брак, слабо плаћен посао, кредити, притисак који врше родитељи, жена, свекрва, ма сви. Задовољили смо се и технологијом и одустали од поздрава, сусрета, разговора преко фиксног, биоскопа, игралишта. И писама. Човек се задовољи и живот прође.

Pubblicato da Milica Marinković

Zdravo! Mi chiamo Milica Marinković, sono nata e cresciuta in Serbia. Molto presto ho incominciato a esplorare culture nuove attraverso le loro lingue. Dapprima quella inglese, poi quella francese e finalmente quella italiana. Dulcis in fundo, direi, perché quest’ultima scelta ha avuto il maggior impatto sulla mia vita. Infatti, dopo aver conseguito la Laurea e il Master in Lingue e letterature romanze all’Università di Belgrado, mi sono trasferita in Italia, dove ho iniziato i miei studi di dottorato di ricerca. In Serbia ho avuto la fortuna di essere stata borsista statale e comunale per tutta la durata dei miei studi, in Italia ho ottenuto la Borsa di studio del Governo italiano, ma il 2014 mi ha vista vincitrice della prestigiosa borsa di studio canadese Bourse Gaston-Miron, offertami dall’Associazione Internazionale degli Studi Quebecchesi (AIEQ). Dopo essermi perfezionata in Canada come ricercatrice in Letteratura francofona, ho conseguito il titolo di Dottore di ricerca presso l’Università degli Studi di Bari, anche se i miei studi e le mie ricerche non sono tutt’ora terminati. Infatti, mi ritengo un’eterna studentessa e ricercatrice e ciò si riflette sulle mie esperienze lavorative che richiedono continui approfondimenti ed evoluzioni. I miei ambiti professionali sono insegnamento, traduzione e scrittura. Subito dopo il diploma liceale ho iniziato a insegnare il francese ai più piccoli e allora ho capito che non avrei mai smesso di trasmettere le mie competenze agli altri. Ad oggi ho accumulato diverse esperienze come insegnante di francese, italiano e serbo, sia nella pubblica istruzione, nell’ambito universitario, aziendale e privato. Come traduttrice, oltre alla traduzione dei documenti, posso ritenermi orgogliosa di aver dato la voce italiana a uno dei maggiori scrittori della letteratura serba, Jovan Dučić, traducendo, insieme alla collega Valeria Uva, il suo capolavoro Città e chimere (Bari, Stilo Editrice 2015), così come a Vladan Matijević, uno dei più importanti scrittori contemporanei, traducendo il suo romanzo Lezioni di gioia (Lugo, WhiteFly Press 2015). Coltivo la mia passione per la scrittura in lingua italiana sia come autrice di romanzi (al mio attivo ci sono Piacere, Amelia, pubblicato nel 2016 dalla casa editrice barese Les Flâneurs Edizioni e In serbo, uscito nel 2019 sempre per i tipi de Les Flâneurs) e di diversi racconti, pubblicati su riviste e raccolte, come curatrice di varie antologie poetiche, come redattrice della rivista “incroci” (Bari, Adda Editore). E, naturalmente, come blogger di questo sito.

Rispondi

Inserisci i tuoi dati qui sotto o clicca su un'icona per effettuare l'accesso:

Logo di WordPress.com

Stai commentando usando il tuo account WordPress.com. Chiudi sessione /  Modifica )

Google photo

Stai commentando usando il tuo account Google. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto Twitter

Stai commentando usando il tuo account Twitter. Chiudi sessione /  Modifica )

Foto di Facebook

Stai commentando usando il tuo account Facebook. Chiudi sessione /  Modifica )

Connessione a %s...