Okean u blokčetu

Prošlo je stvarno previše vremena od mog poslednjeg posta na blogu. Obaveza je uvek previše, a slobodnog vremena uvek premalo. Onda, kad to slobodno vreme konačno izmili odnekud i odluči da se malo poigra sa mnom, meni je samo jedna misao u glavi: provesti ga bilo gde osim za komjuterom. Naravno, krivac za to je radno vreme provedeno na poslu, pa pisanje kod kuće, ajme, sve to za kompjuterom.S druge strane, ima i nečeg dobrog u toj mojoj želji za bekstvom od tehnologije. Volja za zelenilom, prirodom, morem (volja za morem je, u stvari, neprestana!), svežim vazduhom. Jer nekada jednostavno nije moguće izaći i priuštiti sebi par sati čak i u parku nedaleko od stana. Na primer, ako pada kiša. Eh, onda mi tada ne preostaje ništa drugo nego da se opustim uz neku dobru muziku, zatvorenih očiju. Priroda se stvara u mojoj glavi. Posećujem poznata i draga mesta ili ona sanjana, kojima se nadam i koje ću, možda, nekada u životu posetiti. Nekad tako ležim, pa moje misli otputuju u razne krajolike.Često odlete u Kanadu, tačnije u Kvebek, u Šerbruk nadomak Montreala. Mesto u kom sam živela pre četiri godine. Dobro, „živela“ je možda previše jaka reč s obzirom na to da sam tamo provela tek polovinu jedne godine. Ipak, Kanada je na mene ostavila tako snažan utisak i, nažalost, ogromnu nostalgiju. Kažem „nažalost“ jer je nostalgija nekada tako nepodnošljiva da jedino što želim jeste da se vratim tamo, a onda samo otvorim oči, pa se vratim u realnost gde je zbog bezbroj razloga to nemoguće. Ili bar ja na to još uvek nisam spremna. Eto, nakon što sam se po ko zna koji put rastužila jer mi je ona strana okeana nedostižna, počela sam da razmišljam o tom putovanju na jedan drugi način. Na ono što je njemu prethodilo i na ono što se tamo dogodilo. Možda je bolje reći: na ono što se tamo u meni dogodilo.Nekad mi je ta nostalgija čudna i neobjašnjiva jer se meni Amerika nikada nije svidela. Taj svet me nikada nije privlačio. Novi svet me nikada nije privlačio. Kada bih morala da odlučim ili zamilsim s kog je mesta poletela moja duša, kladila bih se u ko zna šta da je to neka bliskoistočna pijaca, gde sve vrvi od reči, jezika i dijalekata, boja, slatkiša, suvog voća, svile, molitve, pesme, crnih očiju, mozaika… života. Eh, tamo bih otišla sad i odmah, bez razmišljanja. A u Kanadu, ma ne! Nikada mi to nije bila neka želja. Eto, sad se ispostavlja da mi baš ta zemlja nešto nedostaje, da mi nedostaje ona soba u kojoj sam spavala, kancelarija u kojoj sam radila, putić od stana do posla, čak i prodavnica u koju sam išla u kupovinu. O prijateljima da i ne govorimo. “Što, tamo si našla i prijatelje? Zar nisu tamo svi hladni i nesrdačni?”. Da, mnogi su me to pitali mo pom povratku, a i ja sam imala tako neku predrasudu. Delom jeste možda tako. Ne otvaraju vam odmah vrata niti vas špijuniraju na Fejsbuku. Međutim, kad se desi da sklopite prijateljstvo, to prijateljstvo traje ceo život.Mislim da naša emotivna vezivanja za određena mesta u velikoj meri zavise od ljudi koje smo u tim mestima upoznali. Možda mi i zbog toga nedostaje Kvebek. Zbog prijateljstava, poznanika, ali i zbog jeseni koju sam zavolela otkako sam je tamo upoznala. Jesen je tamo zaista čarobna. Često mi se dešavalo da ne mogu da prestanem da se divim bojama lišća i igrama svetlosti. Jesen je bila istovremeno i prelazno u potpuno godišnje doba koje sam provela tamo. Otišla sam kad je bilo leto, a vratila se usred zime. Jesen je, na neki način, bila moj okean. Ogromni prelaz. I stavrno se nešto čudno u vama desi kad predjete preko tog okeana. Naravno, danas je to nešto mnogo drugačije od onoga što su nekada doživljavali moreplovci i putnici. Putovanje brodom znači osetiti okean, proživeti ga. Putovanje avionom znači premostiti ga, ali ipak biti zasenjen i preplašen njegovom veličinom.Preko okeana svi mi postajemo “novi” mi. Tamo nas niko ne zna, nebitni smo. Pomalo je tako i kad odemo u neko drugo mesto u okviru granica ili ako odemo u neku drugu evropsku državu (uskoro ću i o tome da vam pišem), ali otići preko okeana je izazovno i opasno. U mom slučaju je bilo tako. Nikoga nisam poznavala, stan sam našla preko Interneta, bila sam u kontaktu samo s jednom jedinom osobom koja je radila na fakultetu gde sam onda i ja radila. (Ta osoba je i dan-danas jedno od najmilih bića koja sam upoznala.) Ali, eto, imala sam dosta sreće, pa mi se skoro ništa nelagodno nije desilo. Elem, da se vratim na onaj prekookeansi put. Mislim da je taj prelaz put do nas samih, ako i vama padne na pamet da tako gledate na njega. Do okeana smo jedno, a posle okeana možemo biti šta god pomislimo. Možemo se predstaviti nepoznatoj okolini onako kako nam padne na pamet. Mogli bismo, čak, izmisliti nekoliko identiteta (kad vam pisanje ide od ruke, to je najmanji problem ah-ah!) i stvoriti ko zna šta od nas samih. Ne, ja to nisam uradila, ali sam na neki način uspela da siđem do svoje najskrivenije ostave i da se lepo preispitam ko sam i gde sam i zašto sam tamo gde sam. I šta ću uraditi kad se vratim.I onda se baš tamo rodila moja književna ja. Oduvek je ona postojala tu i tamo, te u nekim đačkim novinama, te u pismenim zadacima, stihovima u spomenarima i dnevnicima, ali nikada nije imala smelosti za “nešto više”. To “nešto više” imamo svi mi, ali nemamo hrabrosti da ga ispoljimo. Ja sam tamo osetila neizrecivu potrebu da počnem da pišem, da ozbiljno pišem i, naročito, da se usudim da to što pišem pročitaju i drugi. Tamo sam počela da krojim svoj prvi roman, a onda je nastao i ovaj blog. I još mnogo toga što će jednog dana dobiti svoj oblik (sad je po raznim ceduljama, Word fajlovima, mozgu, srcu i drugim fiokama). U Kanadi sam stekla i jednu naviku. Ne, tamo nisam počela da trčim niti da definitivno počnem zdravo da se hranim. Počela sam da nikad, ali NIKAD ne izadjem iz stana, a da u torbi nemam moje blokče. Blokče je za mene svetinja. Tu se svašta nešto nađe i do sada su se, boga mi, baš nagomilala. Blokče krije ono što jednog dana postaje priča, roman ili pesma. I trudim se da u njega upišem nešto drugo samo kad moram. Npr. neki podsetnik ili par stvari za kupovinu. Blokče se puni toplinom i suzama kad vidim nejake i nezaštićene, psovkama kad vozim (zapišem ih kad stignem tamo gde sam pošla i parkiram!), pogledima iz busa, rečima dok trčim, skrivenim mislim dok radim, tišinama koje postaju reči dok nekoga samo posmatram, ljubavlju kad me misli odvedu mojoj porodici i mužu, srećom kad ono iz blokčeta pređe na komp, pa ode u štampu.Ne znam da li je do jeseni ili nečeg drugog, ali i večeras mi Kanada nedostaje. Odnosno Kvebek. I pitam se šta bi se desilo kad bih sad otišla tamo. Da li bih se ikada vratila u Evropu? Ko zna. Možda je i bolje što sam iskoristila i odmor, a i nemam para za kartu, pa tu sam gde sam. Za sad mogu da odem u neki obližnji park, gledam kako lišće pada i umišljam da sam s one strane okeana. Nije loša jesen ni u Bolonji. A i blokče je tu, uvek srdačno prihvati svu moju tugu i svu moju sreću. Blokče je ona moja bliskoistočna pijaca. Blokče je ono moje “nešto više”.