Prevesti nekoga preko mosta (o prevođenju)

Zamislite most.Sada zamislite samo jednu stranu mosta, na samo jednoj obali reke. Zamislite i drugu stranu mosta, na drugoj obali. Sada zamislite te dve strane ispunjene prazninom, bez građevine koja ih spaja. Možete li? Ne, znam. Eto, to su dela bez prevoda. Kada pisac napiše knjigu, tekst živi na jednoj obali. Kada prevodilac prevede knjigu, on produži piščev život, on ga ovekoveči, sačini najčvršći most – onaj od reči. A šta je naš život bez mostova? Ako živimo, ako volimo, sve je most. Bez mostova nema života. A prevod je most. I sve među nama je prevođenje. Jer prevodioci znaju da je svaki jezik u početku stran, i da sve, na nevidljivi, nenametljivi način, krišom, poput ljubavnika, sve može da postane razumljivo, opipljivo, čitljivo. Eto, zbog toga sam oduvek verovala da je prevodiočev poziv sveti zanat, sveta dužnost. Zašto? Zato što je sve prevod među nama. Ritual. Veza. Sve je u spajanju na prvi pogled nespojivog, sve je susret neočekivanog, sve je rađanje iz već rođenog. Sveta je dužnost jer je prevodilac misionar jednog jezika, jedne kulture, jednog teksta, jednog pisca, jednog naroda. Toliko toga na leđima, odnosno u ustima jedne osobe. Progutati sve to, da bi se potom ponudilo u savršenom stanju nekom drugom jeziku, drugoj kulturi, drugom tekstu, drugom piscu, drugom narodu, drugim ustima. Čitaocu. Omogućiti drugome da sazna šta piše neko na nekom jeziku čiju reč nikada nije čuo. Spojiti, rečju približiti kulture, graditi spone. Zar to nije sveto? A ima toliko toga da se prevede. Prevodilac oslobađa. Zamislite Dantea zarobljenog u Italiji. Zamislite Platona nikada prevedenog. Zvuči čudno, zar ne? Jer Platon je naš, i kada kažem naš, mislim na celo čovečanstvo. A on to jeste velikim delom zahvaljujući prevodiocima-filolozima. I u toj reči krije se značenje prevodioca. Onaj koji pre svega ljubi, koji voli nauku. Dok prevodim, razmišljam. Ne samo o tekstu. Putujem i dalje. Mnogo dalje. Udaljim se i od jezika sa kog prevodim, i od onog na koji prevodim, i odlutam u neke daleke zemlje čije jezike govori samo moj um. Tamo ne mislim o tome kako da prevedem reč, šta znači rečenica, koje se značenje krije u novom izrazu, već pokušavam da dokučim koje se značenje skriva u mom zanatu. Kako to radim? Zašto to radim? Kako da prevedem ono najteže – osećanja? Kako pisati na maternjem jeziku i prevesti ono što osećam, a da to bude svima jasno, da to i drugi osete? A zašto je nekada lakše reći ono što osećamo na stranom jeziku? Ili zašto ne mogu da psujem na maternjem? I zašto kada prihvatim pakt sa delom, i počnem da prevodim prvu rečenicu, u meni se pali vatra i rasplamsava se u hiljadu i hiljadu plamenova, gde svaki nudi novu reč, a onda se gasi. Da, vatra, jer je prevod strast. Kada zamišljam prevodioca, zamišljam ga strastvenog, čulnog, impulsivnog. Dugačije ne mogu. Jer prevođenje je takvo. Jedna reč je jedna ideja. Jedna misao je jedna iskra. Pali se. Gasi se. Ako je ne uhvatiš, ona beži, nestaje. A jezik, a delo? Voli se. Strasno. I dok god traje prevodjenje jednog dela, s njim se vodi ljubav. Dok se prevodi, jezik se opipava, svaka reč se miluje, oseti sa svih strana, dodiruje se kao kad vajar vaja skulpturu i svaki pokret njegove ruke postaje fatalan. Tako je i sa rečima. Svaka reč je ključna, svaki znak govori. A prevodilac treba da ga razume i da mu da novi glas, novi izražaj. Zato svim srcem osećam snagu koju daje Derrida svim prevodiocima. Jer prevodilac je jedina osoba koja istovremeno zna da čita i zna da piše. Jedino on mora umeti da PROČITA i da pročitano NAPIŠE. Da oseti i da zahvaljujući njemu drugi osete. Zato, uprkos nevidljivosti i skromnosti, prevodilac je neizmerno važan. I njegova važnost, njegova neophodnost, postala bi očigledna istog trena kad bi on prestao da prevodi. Čim bi mostovi ostajali samo temelji na jednoj strani reke. Ali u tome je njegova veličina. Jer on gradi. Prenosi. Spaja. Prihvata poziv na ples koje mu upućuje delo, znajući da možda svi koraci nisu baš odmah najjasniji. I u tome je srž. Plesati sa rečima. Igrati u ritmu rečenice. Osetiti draž teksta. Zaljubiti se u melodiju jezika. Stvoriti novo, roditi. I videti u tome život.