На слово, на слово Р

Правим љубитељима књижевности није потребан никакав повод да би се удубили у читање неког књижевног дела, нити имају „дане за читање“, „дане за нечитање“, „дане за нешто друго“. Они читају увек. Ипак не могу а да не прихватим идиличну слику која се ствара у нашим мислима када помислимо на зимско вече, снег напољу, а ми на топлом уз шољу чаја, и неизоставни детаљ… роман!
Реч на слово р којом ћемо се позабавити у овој колумни је управо реч “роман”. Ова реч настаје у средњем веку на северу Француске. Тада је у Француској, као и у многим другим земљама, језик учених људи био латински, неразумљив народним масама. Народ је говорио језиком који је настао од вулграног латинског. На југу Француске то је био “langue d’oc”, а на северу “langue d’oïl”. Реч “langue” значи језик, а речи “oc” и “oïl” означавале су две варијанте речи “oui”, која, као што је свима познато, значи “да”. Дакле, на северу Француске овај језик почиње да замењује латински, на коме су до тада писана сва дела. Од речи “Romanus” (латински) добијамо реч “romanice” (вулгарни латинси) и затим “romanz” или “romans” (старофранцуски). Пошто је писани језик био латински, језик мањине, средином 12. века реч “roman” почиње да се користи у изразу “mettre en roman”, односно превести на романски. Затим је изведена и реч “romanzer” која је најпре значила преводити са латинског на језик “roman”, а потом и стварати, писати на том језику. Врло брзо реч “roman(z)” осим језика, почиње да означава и сам текст написан на том језику, а онда је и тај текст почео да добија одређене карактеристике које су га одвајале од других књижевних врста. До 13. века су готово сви текстови писани у стиху, па тако и роман. Почетак 13. века представља веома битан период за роман, јер он тада почиње да буде писан у прози. Проза пружа роману већу веродостојност, а писцу много више могућности да се изрази. Такође, прелазак са стиховне форме на прозу означава још један битан моменат: док је песма била предмет колективног и усменог препричавања, роман у прози постаје предмет индивидуалног читања. Откриће папира и развој писане речи подспешују и развој прозе, јер више није било велике потребе за римама како би се олакшало памћење јуначких песама.
Да би постао оно што је данас, роман је морао да прође веома, веома дуг пут. Његова лица су се мењала из века у век, од земље до земље, претрпео је бројне утицаје, бројне промене. Ипак, роман је увек задовољавао потребе својих читалаца и на невероватан начин својом фикцијом приказивао свет конкретног, реалност од које полази сваки романописац. И данас је роман обожаван и радо читан, иако романи писани неколико векова раније нису тако познати и популарни. Они омиљени и предмет обавезне лектире припадају 19. веку, веку у коме роман постаје краљ књижевности. Он је то и данас, јер се његова форма стално мења, а машта писаца не јењава. Главни правац 19. века (овај век представља вулкан књижевних праваца) који слави роман почиње такође на слово, на слово р и зове се реализам. А знамо да без француског реализма не вреди живети. Скромно. О томе пишемо ускоро.