Zdravo, ciao.
Dugo vam nisam pisala ove mejlove i drago mi je što je konačno došao trenutak da nastavim. Zašto ih nisam pisala? Nekako me je opteretila misao da moram da opravdam naslov ovih pisama, e-pisama iz Italije, te da samim tim treba da vam pričam o italijanskoj kulturi. Da, ovo zvuči tako smešno. 🙂 Međutim, ni Nenadovićeva Pisma, koja su mi dala inspiraciju za naslov ove serije, ne govore mnogo o samoj Italiji, već su nadahnuta susretima sa Njegošem. Ko zna da li bismo uopšte i imali Pisma iz Italije da se Njegoš nije lečio u Napulju?
Onda, kad sam to uzela u obzir, laknulo mi je. Ja živim u Italiji i vama svakako stižu e-pisma iz Italije. O čemu? O onome što me nastanjuje, kao što ja nastanjujem nju i druge prostore. U svojim jezičko-književnim istraživanjima se najviše bavim temom identiteta višejezičnih osoba, pogotovo translingvalnih pisaca. Znate verovatno i sami da ima različitih definicija o poliglotizmu, dvojezičnosti, višejezičnosti… Poslednjih godina našeg veka priča se sve više o transligvalnim identitetima, koje savremeni istraživači definišu kao one govornike koji, iz veoma različitih razloga, počinju da pišu na nematernjem jeziku, ali usvojenom u odraslom dobu. Ova poslednja činjenica je veoma važna, jer upravo to utiče na kognitivne, mentalne, psihološke procese kada je u pitanju poimanje i izražavanje identiteta, jezika, misli, sna. Začetnik teorije o ovom fenomenu je profesor Stiven Kelman (Steven G. Kellman, The Translingual Imagination).
Mene sve ovo mnogo zanima i to ne zato što sam i ja u jednoj takvoj situaciji. Prosto, filolog i zaljubljenik u strane jezike i kulture koji živi u meni oduvek je bio fasciniran šetnjom među jezicima, suptilnim prelaskom sa jednog jezika na drugi, iz jednog identiteta u drugi (da, ako tečno govorite neki strani jezik i živite ili boravite često u kulturi tog govornog područja, vi imate još jedan identitet). Pored književno-jezičkih analiza romana i priča translingvalnih pisaca, volim da istražujem i genezu njihovog književnog stvaranja u potrazi za svim onim elementima iz maternjeg jezika koji se provlače kroz tekst, skoro do njegove definitivne verzije, kada ti termini magično nestaju, baš onda kada se tekst prilagodi govornom području gde će roman biti objavljen. Ukoliko se neke reči iz maternjeg jezika zaustave i opstanu i u tekstu napisanom na stranom jeziku, usvojenom u odraslom dobu pisca, to su heterolingvizmi – moja mala opsesija.
Razmišljanja o svemu tome su me navela da napišem nekoliko naučno-istraživačkih radova u poslednjih par godina, a jedan od njih, u kome baš razdvajam fazu pisanja od faze uređivanja u translingvalnoj književnosti, pre neki dan je objavljen u jednom prestižnom italijanskom časopisu. Taj rad je posvećen književnom opusu naše spisateljice Ljubice Milićević koja je stvarala u Kanadi, na francuskom jeziku.
Translingvalnih pisaca ima zaista mnogo, neki od najpoznatijih su Samjuel Beket, Vladimir Nabokov, Agota Krištof… Mnogo naših sjajnih pisaca piše i na jeziku zemlje gde živi. I da, ne treba povezivati migraciju sa translingvizmom, iako su veoma često te dve situacije uslovljene jedna drugom. Međutim, ima i translingvalnih pisaca koji ne migriraju, kao što ima i migrantskih pisaca koji nastavljaju da pišu na maternjem. Uostalom, ja ne volim pojam „migrantska književnost“. Migrantski pisci ne pišu nužno o svom iskustvu selidbe, progonstva, egzila. Takođe, logično se postavlja pitanje o tome da li je korektno nazivati migrantskim ona iskustva koja prethode migraciji, da li, možda, ti pisci pišu više o svom prilagođavanju, o onome što selidbi sledi.
Srećna sam što imam privilegiju da se ovim fenomenima i bavim i da ih živim, iako često nisu lagodni. Ukoliko ste i vi most između jezika i kultura, napišite mi kako vi shvatate sve ovo, da li o tome razmišljate ili ne? Da li volite „migrantsku“ književnost? Možda imate nekog omiljenog pisca? Jedan od mojih omiljenih je Milan Kundera, Čeh, koji je dugo pisao na češkom, a onda na francuskom, gde je živeo od 1975. pa sve do svoje smrti, 11. jula 2023. godine. Do tog dana, često sam proveravala da li je Kundera i dalje živ, jer je pomisao na njega nosila sam nemir mog sazrevanja iz adolescentkinje u devojku i ženu. Bio je, na neki način, moj književni tata. Tačno nedelju dana nakon tužne vesti o njegovom odlasku, otišao je i moj voljeni tata. Ta dva strašna događaja u mom životu, za samo nedelju dana, naterala su me da se ponovo spustim do dubina književnosti i u njoj potražim mir. Prestala sam i da provodim (mnogo?) vremena na društvenim mrežama i shvatila da samo prava književnost ume da zanjiše moja osećanja i misli iz korena. Lepe rečenice na Instagramu služe da se poistovetim sa svakodnevnim, površnim problemima, površnim odnosima sa drugima, ali nemaju moć da me uteše. Poistovećivanje sa književnim likom je nešto drugo, a njih nema na mrežama. Uostalom, kada se čita delo, mi se bavimo tekstom. Danas se pisci predstavljaju tako da se čitaoci više bave njima kao likovima, a ne tekstom. Možda je to neki novi žanr. Eto, dotakoh se i ovoga, ne znam kako. 🙂 Uviđam da mi je baš nedostajalo da vam pišem i da bih imala mnogo toga još da kažem.
I da, tema koja se prirodno nadovezuje na početnu o književnom translingvizmu je i dečji bilingvizam o kome ću vam još pisati (jedan prošli mejl koji sam posvetila toj temi bio je najčitaniji i mnogo ste mi odgovora poslali i baš smo lepo proćaskali o tome).
Nisam planirala da ovoliko odužim o jeziku i identitetu. Htela sam da napišem mali uvod o razlogu duže pauze, pa da vam pričam o jednom preslatkom biću, o svojoj maloj drugarici Greti. Poslaću vam mejl o Greti sledeći put. Sada čekam neki vaš odgovor.
Sunce se konačno promolilo nakon višednevne kiše. Šaljem vam topli, obasjan pozdrav.
Milica
P.S. Neću vam zameriti ako se odjavite sa ovih mejlova. Razumem da ste vrlo moguće očekivali drugačiji sadržaj.
Ukoliko želiš da se prijaviš na moja povremena E-pisma iz Italije, nastavi ovde.
(moj tekst, moja fotografija)
SERBO PER ITALIANI 