Dragi čitaoci,
Evo drugog e-pisma iz Italije. Nadam se da ste dobro.
Imam jedno pitanje za vas. Šta mislite o iskustvu koje nam pružaju vode? Mora, okeani? Razmišljate li o tome, ili je more za vas letovanje (što uopšte nije loše!)?
Ovog puta bih želela da podelim sa vama neke misli o vodi, odnosno o prelasku preko vode, mora, okeana. Simbolika vode, kao i drugih osnovnih elemenata života, veoma je bogata i raznovrsna. Koliko se samo rituala i dan-danas povezuje s vodom, od hrišćanskog krštenja do bacanja vode za decom pred prvi polazak u školu, primera radi.
Dok sam prevodila Jovana Dučića i njegov putopis „Gradove i himere“, spoznala sam jedan drugi vid vodene moći. Moć koju voda ima u menjanju nas samih. Kao da sa nas pere i skida neki sloj. Možda ono što jesmo, ali verovatnije ono što nismo, iza čega se krijemo.
Sada, živeći na samoj obali mora, često razmišljam o snazi vode, o neprikosnovenoj moći mora, njegovih talasa. Zaista je more veličanstveno baš zimi, van sezone. Kao sada. I tako, sedim na obali, a moje misli ipak putuju daleko od Mediterana. Čak u Kanadu, tačnije u Kvebek, u Šerbruk nadomak Montreala. Mesto u kom sam živela daleke 2014. Dobro, „živela“ je možda previše jaka reč, s obzirom na to da sam tamo provela tek skoro godinu dana.
Ipak, Kanada je na mene ostavila tako snažan utisak i, nažalost, ogromnu nostalgiju. Kažem „nažalost“, jer je nostalgija ponekad tako nepodnošljiva da jedino što želim jeste da se vratim tamo, a onda samo otvorim oči, pa se vratim u realnost gde je zbog bezbroj razloga to nemoguće. Eto, nakon što sam se po ko zna koji put rastužila, jer mi je ona strana okeana nedostižna, počela sam da razmišljam o tom putovanju na jedan drugi način.
Posmatram ono što je njemu prethodilo i ono što se tamo dogodilo. Možda je bolje reći: ono što se tamo u meni dogodilo. Ponekad mi je ta nostalgija čudna i neobjašnjiva jer se meni Amerika nikada nije sviđala. Taj novi svet me nikada nije privlačio. Kada bih morala da odlučim ili zamilsim s kog je mesta poletela moja duša, kladila bih se u ko zna šta da je to neka bliskoistočna pijaca, gde sve vrvi od reči, jezika i dijalekata, boja, tkanina, suvog voća, začina, svile, molitve, pesme, crnih očiju, mozaika… života. Eh, tamo bih otišla sad i odmah, bez razmišljanja. A u Kanadu, ma ne! Nikada mi to nije bila neka želja.
Eto, sad se ispostavlja da mi baš ta zemlja nešto nedostaje, da mi nedostaje ona soba u kojoj sam spavala, kancelarija u kojoj sam radila, putić od stana do fakulteta, čak i prodavnica u koju sam išla u kupovinu. O prijateljima da i ne govorimo. “Što, tamo si našla i prijatelje? Zar nisu tamo svi hladni i nesrdačni?”. Da, mnogi su me to pitali mo pom povratku, a i ja sam imala tako neku predrasudu. Delom jeste možda tako. Ne otvaraju vam odmah vrata niti vas špijuniraju na Fejsbuku ili Instagramu. Međutim, kad se desi da sklopite prijateljstvo, to prijateljstvo traje ceo život.
Mislim da naša emotivna vezivanja za određena mesta u velikoj meri zavise od ljudi koje smo u tim mestima upoznali i od veza koje smo sa njima uspostavili. Možda mi i zbog toga nedostaje Kvebek. Zbog prijateljstava, poznanika, ali i zbog jeseni koju sam zavolela otkako sam je tamo upoznala. Jesen je tamo zaista čarobna. Često mi se dešavalo da ne mogu da prestanem da se divim bojama lišća i igrama svetlosti i provodila bih sate samo gledajući ogromne zlatne krošnje. Jesen je bila istovremeno i prelazno i potpuno godišnje doba koje sam provela tamo. Jesen je, na neki način, bila moj okean. Ogromni prelaz.
I stavrno se nešto čudno u vama desi kad pređete preko tog okeana. Naravno, danas je to nešto mnogo drugačije od onoga što su nekada doživljavali moreplovci i putnici, o čemu je sa broda svedočio Jovan Dučić u svojim pismima. Putovanje brodom znači osetiti okean, proživeti ga. Putovanje avionom znači premostiti ga, ali ipak biti zasenjen i preplašen njegovom veličinom. Preko okeana svi mi postajemo “novi” mi. Tamo nas niko ne zna, nebitni smo. Pomalo je tako i kad odemo u neko drugo mesto u okviru granica ili ako odemo u neku drugu evropsku državu, ali otići preko okeana je izazovno i opasno. U mom slučaju je bilo tako.
Nikoga nisam poznavala, stan sam našla preko Interneta, bila sam u kontaktu samo s jednom osobom koja je radila na fakultetu gde sam onda i ja radila. (Ta osoba je i dan-danas jedno od najmilih bića koje sam upoznala.) Ali, eto, imala sam dosta sreće, pa mi se skoro ništa nelagodno nije desilo.
Elem, da se vratim na onaj prekookeansi put. Mislim da je taj prelaz put do nas samih, ako i vama padne na pamet da tako gledate na njega. Do okeana smo jedno, a posle okeana možemo biti šta god pomislimo. Možemo se predstaviti nepoznatoj okolini onako kako nam padne na pamet. Mogli bismo, čak, izmisliti nekoliko identiteta (kad vam pisanje ide od ruke, to je najmanji problem ha-ha!) i stvoriti ko zna šta od nas samih. Ne, ja to nisam uradila, ali sam na neki način uspela da siđem do svoje najskrivenije ostave i da se lepo preispitam ko sam i gde sam i zašto sam tamo gde sam. I šta ću uraditi kad se vratim. I onda se baš tamo rodila moja književna ja.
Oduvek je ona postojala tu i tamo, te u nekim đačkim novinama, te u pismenim zadacima, stihovima u spomenarima i dnevnicima, ali nikada nije imala smelosti za “nešto više”. To “nešto više” imamo svi mi, ali nemamo hrabrosti da ga ispoljimo. Ja sam tamo osetila neizrecivu potrebu da počnem da pišem, da ozbiljno pišem i, naročito, da se usudim da to što pišem pročitaju i drugi. Tamo sam počela da krojim svoj prvi roman, a onda je nastao i blog, pa društvene mreže, pa evo sad i ova e-pisma. I još mnogo toga što će jednog dana dobiti svoj oblik (sad je po raznim ceduljama, Word-fajlovima, mozgu, srcu i drugim fiokama).
U Kanadi sam stekla i jednu naviku. Ne, tamo nisam počela da trčim niti da definitivno počnem zdravo da se hranim. Počela sam da nikad, ali NIKAD ne izlazim iz stana, a da u torbi nemam blokče. Blokče je za mene svetinja. Tu se svašta nešto nađe i do sada su se baš nagomilali razni redovi , a i blokčići. Blokče krije ono što jednog dana postaje priča, roman, pesma, objava. I trudim se da u njega upišem nešto drugo samo kad moram. Npr. neki podsetnik ili par stvari za kupovinu. (2014. nisam imala telefon koji bi mi omogućio opciju “notes”, tako da sam i dalje verna blokčetu 🙂 )
Blokče se puni toplinom i suzama kad vidim nejake i nezaštićene, pogledima iz busa, hitrim mislima dok trčim, onim skrivenim dok radim, tišinama koje postaju reči dok nekoga samo posmatram, ljubavlju kad me misli odvedu porodici, srećom kad ono iz blokčeta pređe na komp, pa ode u štampu. Ne znam da li je do proleća, želje za nekom jeseni ili nečeg drugog, ali i večeras mi Kanada nedostaje. Odnosno Kvebek. I pitam se šta bi se desilo kad bih sad otišla tamo. Da li bih se ikada vratila u Evropu? Ko zna. Trenutno mogu samo da odem u neki obližnji park, gledam drveće i umišljam da sam s one strane okeana. A i blokče je tu, uvek srdačno prihvata svu moju tugu i svu moju sreću. Blokče je ona moja bliskoistočna pijaca. Blokče je ono moje “nešto više”.
–
Pozdravljam vas do narednog e-pisma. Uzmite u ruke svoje “nešto više”, dajte mu glas. 😉
Milica
Ako želiš da primaš moja E-pisma iz Italije, prijavi se ovde: https://linktr.ee/serboperitaliani
SERBO PER ITALIANI 