Just eat

Poznato je koliko Italijani vole hranu. Uživaju u hrani. Ponekad pomislim da je u Italiji hrana jedini stvarni smisao života, jedina svrha bilo kog dela dana, jedina stvar u koju vredi ulagati. Sve može da propadne (propast je, u stvari, očigledna u mnogo tome), ali restorani i kafići nikada. I još nešto: Italijani i Italijanke znaju da kuvaju i do sada nisam upoznala ženu/devojku koja se hvali time što ništa ne zna da umesi.Ipak u Italiji, bar u većim gradovima, po restoranima se vidjaju sve više strana, tamnoputa lica. I to ne samo u mestima gde biste to osoblje i očekivali, na primer u nekom indijskom restoranu, več i po čuvenim picerijama, naročito onim u kojima se prodaje i pica na parče.Živim u Bolonji, gradu koji je poznat po stanovnicima različitih porekla, nacionalosti, veroispovesti, jezika. Naravno, sve je to daleko od onoga što se može videti preko Atlantika, ali je ipak mnogo za jedan grad koji zvanično broji oko četiristo hiljada meštana. Po mišljenju mnogih stanovnika, previše je emigranata u zemlji u kojoj je i veliki broj Italiajna nezaposlen i koji u tim bićima – azilantima, izbeglicama, svetskim putnicima, ciganskim dušama, nomadima – vide jedino opasnost. A upravo su oni, rodjeni u Pakistanu, Bangladešu, Siriji, Libiji, Egiptu, Indiji, junaci ove, nazovi, priče. Emigranti koji su naučili da prave picu kao da su rođeni u Napulju, prestonici pice. U svojim radnjama prodaju kebab, giros i picu, za svačiji ukus. Neki od njih žive godinama u Evropi, seleći se iz zemlje u zemlju. Skoro mi je jedan Persijanac rekao da je napustio Iran pre više od trideset godina. Dvadeset je proveo u Nemačkoj. I žali za Nemačkom i za njenim ljudskim pravima. Htedoh da ga pitam što je otišao, ali ‘ajde. Taj gospodin (svi Persijanci su prava gospoda – otmeni, uredni, vaspitani) ima svoj mali lokal u centru grada, prodaje specijalitete slične bureku, pitama i ostalim “našim” đakonijama. I u gostionici ovog čoveka, a i u svim drugim, postoji “Just eat”. A šta je to? Virtuelni posrednik između potrošača i prodavca, u ovom slučaju bilo kog tipa ugostiteljske radnje – restorana, poslastičarnice, pekare, picerije, brze hrane itd. Preko svog profila na portalu “Just eat” ili pozivom na broj željenog ugostiteljskog objekta, možete poručiti večeru dok se vraćate s posla, iz teratane, ako vas mrzi da kuvate, ako nemate ništa u frižideru. Dostava je besplatna. Cene su iste kao kad biste išli sami po tu hranu. Dakle, ko tu uopšte zaradjuje? Ipak neko zarađuje. A ko dostavlja hranu? Naravno, tamnoputi iz zemalja koje sam već spomenula i njima sličnim. Novi robovi našeg doba. Daju im neki krš od motora i oni, jureći kao zveri u šumi, uleću u saobraćaj, rizikuju život i živote prolaznika samo da se hrana koju nose ne bi ohladila i da bi stigli da dostave na sve adrese. Kroz maglu, po kiši, snegu, na pedeset stepeni. Dok kupci čekaju u svojim foteljama.I pre jedno mesec dana nisam imala ništa za večeru. Naravno, nije to nikakvo opravdanje. Sad se i ne sećam šta se sve izdešavalo, uglavnom, naručila sam picu iz obližnje picerije. Nisam ni znala da bi je doneo dečko “just eat”. Bilo je oko pola osam uveče. Trebalo je da stigne oko devet. Devet sati je prošlo. Pola deset. Ništa od pice. Zovem ponovo da pitam, možda su pogrešili. Ne, sve je u redu. Posle sat vremena neko zvoni. Otvaram vrata i vidim prestravljeno lice, sa suzama u očima. Ne znam da li je imao dvadeset godina, verovatno ne. Oči krupne i tamne, upali obrazi, mršav, izvinjava mi se i kaže da se izgubio, pola na engleskom, pola na italijanskom. Nudi mi i limenku fante kako bi se iskupio. Ja mu kažem da je pica i dalje topla i da je sve u redu, a on mi odgovara da se vratio po drugu kad je video gde je tačna adresa. Ona prva je već bila previše hladna. Ne, nikako ne prihvata da mu vratim limenku, neće ni bakšiš. Odlazi postiđen, a ja, dok zatvaram vrata i idem ka kuhinji, sećam se polako gde sam već srela istog tog dečka. Nekoliko nedelja pre te večeri, dok sam oko deset sati uveče prolazila ulicom s mužem, približio nam se on. Imao je na sebi tanku jaknu, o ramenu putnu torbu, u drhtavoj ruci papirić s adresom lokala iz kog sam naručila picu. Upravo stigao iz Pakistana, traži sreću u obećanoj zemlji. Objasnili smo mu kako da stigne i on se zahvalio kao da smo mu rešili sve probleme u životu. Eto. Sad isporučuje picu. Luta nepoznatim gradom u kome ne zna nikoga. Ko zna na šta i na koga misli dok juri motorom, dok kuca na tuđa vrata, dok prihvata uvrede što kasni i psovke jer je imigrant. Ko zna da li još uvek radi na istom mestu. Možda je dobio otkaz jer je previše kasnio? Možda je i gladan dok drugima nosi hranu. Nema veze, bitno je da većina “samo jede”.Zatvorila sam kantu za đubre i izašla iz kuhinje.